Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Detaljno stanje Odlično
• Materijal Staklo
• Originalnost Original
• Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

EGERMANN - Velika staklena vaza (1920-1940)

Dimenzije

Visina: 26 cm
Širina: 16 cm
Prečnik dna: 11 cm
Prečnik otvora: 13 cm
Obim na najširem delu: 53 cm

Težina: 1100 g

Nekoliko sitnih ogrbotina na spoljnoj površini, verovatno natale tokom nepažljivog transporta.

Stiker u gornjem delu je odlepljen, ali je ostao trag pravougaonika zaobljenih uglova, karakteritično za stiker fabrike „Egermann s.r.o. “ u mestu Nový Bor, koja nastavlja tradiciju originalne Egermannove fabrike. Natpis na takvom stikeru je:

Egermann (na crtežu svitka)
CZECH REPUBLIK

Friedrich (Bedřich) Egermann (Fridrih Bedrih Egerman, 1777 — 1864) bio je umetnik stakla, preduzetnik, duvač stakla, pronalazač i biznismen i umetnik. Rođen je u zamku Šluknov, u Češkom kraljevstvu, kao sin plemićkog činovnika Friedricha Egermanna (Fridrih Egerman, umro 1794) i Ane Rose Kittelove (Ana Rosa Kitelova). Stari Egermann nije bio oduševljen očinstvom, i dete, ako je uopšte bilo njegovo, je posle samo šest nedelja majka odnela svojoj staroj i potpuno siromašnoj pratetki. Navodno, majka je došla da ga vidi samo jednom, na njegov drugi rođendan. Od 1786. godine Friedricha je preuzeo stric, paroh Ignác Kittel (Ignac Kitel), i dečak je morao da radi razne poslove po kući i u crkvi. Neželjeno dete na kraju je primio drugi ujak Anton Kittel, koji se bavio proizvodnjom stakla. Friedrich se školovao za slikara stakla, i primljen je u ceh staklara, slikara i pozlatara stakla. Međutim, češko staklarstvo je bilo u krizi: prodaja je opadala, u toku su bili ratovi, putevi razrušeni drva sve skuplja. Češki slikari stakla su više imitirali i kopirali, a ne izmišljali nešto novo i originalno. Friedrich Egermann je želeo nešto više, i uputio se u Meissen (Majsen), gde je proizvodnja porcelana u prvoj evropskoj fabrici bila jedna od najčuvanijih tajni u Evropi. Bilo je teško doći u grad, a u zamak Albrechtsburg (Albrehtsburg), gde se proizvodilo „belo zlato“, skoro nemoguće. Friedrich je ipak uspeo da se ušunja, praveći se potpuna neznalica, tvrdeći da je pobegao od majstora staklara koji su bili grubi prema njemu. Pažljivo je posmatrao i pamtio sve postupke u izradi porcelana, a naročito pripremu boja, korišćenje specijanih ćetkica od krzna kune i majstore koji su radili pod nadzorom stručnjaka Akademije u Drezdenu. Veštinu slikanja na staklu i porcelanu zatim je usavršio kod oca Marcela Fromma (Marcel From, 1746–1799) na Pijetističkom koledžu u Haidi (Hajda, danas Nový Bor u Češkoj Republici) i kod bečkog majstora Antonína Kothgassera (Antonin Kotgaser).
Osnovao je svoju radionicu u mestu Polevsko i ubrzo potao poznat u regionu po svom talentu i veštini. Njegovi radovi primećeni su na izložbi u Heidi 1802. godine, a 1804. godine car Franz I posetio je Haidu i pohvalio rad mladog umetnika. Egermannov slava je brzo rasla. Staklarski preduzetnik, majstor staklar I trgovac staklom, imućni Benedikt Schürer von Waldheim (Benedikt Šurer fon Valdhajm) pristao je da se njegova ćerka uda za ovog mladog i veštog slikara, ma koliko bio siromašan. I tako se Fridrih 1806. godine oženio sa dvadeset devet godina. Miraz njegove žene i kontakti svekra otvorili su mu sva vrata.
U početku se bavio fino slikanim ukrasima na mlečnom i alabaster staklu. 1809. godine postigao je prve komercijalne uspehe sa novom tehnikom slikanja matiranog mlečnog stakla, koji su u to vreme zvali „porcelan sirotinje“ jer je predstavljalo zamenu za skupi porcelan.
Ali, duboko u sebi, Egermann je bio alhemičar, pronalazač i inovator. Jedog dana naišao je na staklenu čašicu bez noge, staru 400 godina, sa tragovima žute glazure, koju više niko nije znao da napravi već 100 godina. 1816. godine je započeo je istraživanje, neuspešno dok nije zaključio da osnova mora biti srebro. Međutim, srebro u određenom obliku može biti eksplozivno, što se dogodilo tokom jednog eksperimenta. Egermann je bio odbačen kroz čitavu laboratoriju i ozbiljno opečen, a kosa mu je potpuno izgorela. Da bi sakrio ožiljke, do kraja života je nosio crnu kapu, koja je postala njegov „zaštitni znak“. Biskup litomerški mu je dozvoljavao da nosi kapu i tokom mise, a navodno nije morao da je skine ni pred samim carem. Ipak je nastavio da pokušava, dok nije uspeo da proizvede staklo s žutom glazurom.
Ovaj izum učinio je Egermanna svetki slavnim. Sada bogati biznismen, 1820. godine kupio je dve kuće u Heidi, izgradio veliku rafineriju stakla i nasledio fabriku stakla od svog strica Antona Kitella. Sastajao se sa
Carem Ferdinandom I od Austrije, koji ga je posećivao i u Heidi.
Nastavio je da istražuje i eksperimentiše, izumeo je tzv. staklo od ahata, a 1829. godine dobio je carsku privileguju za izum, koji je Tehnološki univerzitet u Beču nazvao „lithyalin“ – raznobojno mermerno staklo nalik na poludrago kamenje.
Krhotina crveno obojenog stakla, slučajno nađena prilikom eksperimentisanja, predstavljala je nov izazov. Pokušavao je da dobije crveno obojeno staklo 16 godina, i posle 5000 neuspelih ekperimenata sa topljenim dukatnim zlatom i utrošenog bogatstva, rešenje mu se pokazalo u snu. Od 1832. godine počeo je da proizvodi crveno staklo, tzv. „Rotbeize”, u svojoj rafineriji u Heidi.
Promena u ukusu išla je na ruku Egermannu: prestala je moda prozirnog stakla i tzv. “drugi rokoko” doveo je do tražnje obojenog stakla. Egermannova slava bila je na vrhuncu. Dobio je titulu povlašćenog carskog i kraljevskog proizvođača sa pravom prodaje stakla u čitavoj monarhiji. Njegova braća Johann Wenzel i Ignaz takođe su se pridružila poslu. U svojoj rafineriji u Haidi, on i njegovih 200 zaposlenih rafinirali su staklene proizvode visokog nivoa izrade, tehnologije i estetike. Samo 1842. prerađeno je oko 2.000 do 2.500 kilograma stakla.
1840. godine, tokom provale u njegovu tehnološku laboratoriju, njegovi konkurenti uspeli su da ukradu knjige recepata i uzorke i kopiraju njegovu specijalno konstruisanu peć za komplikovani proces trotrukog pečenja. Egermann nikada nije patentirao svoj izum, i crveno obojeno staklo ubrzo se pojavilo u Češkoj, Bavarskoj, Francuskoj i čak u Severnoj Americi.
Friedrich Egermann umro je u novogodišnjoj noći 1863/1864. godine, kao bogat i slavan, ali skroman i povučen čovek. Posao je preuzeo njegov sin Anton Ambrozijus (Ambrož), takođe talentovan slikar na staklu. Vodio je kompaniju do svoje smrti 1888. Godine, kada je porodična fabrika zatvorena.
Tradiciju Egermannove proizvodnje danas nastavlja kompanija „Egermann s.r.o. “, i dalje u mestu Nový Bor, čuvajući dosledno tehmologiju i umetnički stil jedne od najznačajnijih ličnosti evropske industrije stakla 19. veka.

(124/48-48/160-kp/1507)