Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Detaljno stanje Dosta dobro
• Materijal Porcelan
• Originalnost Original
• Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

J. MARSHALL & Co. Scotland - Dva duboka tanjira (1855-1898)
Dekor: Bosphorus

Model „Bosphorus“ počeo je da se proizvodi u periodu kada je fabriku u Borrowstounnessu (Boroustones) posedovala porodica Jamieson (Džejmison), od 1828. do 1855. godine. Kao jedan od najpoznatijih i najpopularnijih uzoraka,. nastavljen je da se proizvodi i u vreme kada je fabrika prešla u vlasništvo porodice Marshall (Maršal), od 1855. godine do zatvaranja fabrike 1898. godine.

Dimenzije

Prečnik: 24 cm
Visina: 4 cm

Ukupna težina: 1010 g

Glazura na skoro čitavoj površini je mrežato ispucala, negde više negde manje upadljivo.

Žig na dnu jednog tanjir, drugi je bez žiga:

BOSPHORUS (naziv modela, u traci ispod brodskog sidra)
J. MARSHALL & Co. (u posebnoj traci)

Fabrika “John Marshall & Co.” koristila je žig od 1855. do 1898. godine.

Proizvodnja keramike u škotskom gradu Borrowstounness (Boroustones), poznatom i kao Bo’ness (Bones), lučkom i rudarskom mestu u blizini Edinburgha (Edinburg), verovatno je počela oko 1766. godine. Prvobitna fabrika se nalazila na južnoj strani glavne ulice i postala je poznato kao Južna keramika, kako bi se razlikovala od fabrika koje su se otvarale kasnije. Fabrika, čiji prvi vlasnik nije poznat, proizvodila je posuđe od smeđe kermike.
1784. godine fabriku je preuzeo Dr John Roebuck (Džon Robak), i 1787. godine preko puta izgradio još jednu fabriku, poznatu kao Severna keramika. Zajedno su poznate kao “The Bo’ness Pottery”. Dr Roebuch, energičan i cenjen čovek, nije se međutim dugo zadržavao u jednom poslu, već bi ga i pre nego što počne da donosi dobit prepuštao saradnicima, a on posvećivao novoj ideji. Posedovao je rudnike uglja u okolini, kao i brojne solane na obali, ali kad su rudnici pogođeni poplavama bankrotirao je. Posao sa keramikom nominalno se vodio na njegovog sina, da bi izbegao svoje poverioce. Nije bio zdovoljan grubim smeđim posuđem od lokalne gline, i počeo je da je uvozi. Ubrzo je proizvodio finu belu keramiku dobrog kvaliteta. Snabdevao je trgovce u istočnoj icentralnoj Škotskoj, i organizovao izvoz u glavne evropske luke. Do 1790-ih godina to je postala najveća fabrika keramike u Škotskoj.
Nakon smrti Dr Johna Roebucka 1794. godine njegov sin prodao je posao Thomasu Cowanu (Tomas Kauen), koji je već upravljao svakodnevnim radom fabrike. Međutim, problemi su se povećavali, pošto Cowan nije uspeo da isplati dugove. Fabrika je morala da proglasi likvidaciju 1799. godine, a za poverenika je imenovan Alexander Cuming (Aleksander Kamin), carinik u Bo'nessu. On je sam otkupio fabriku i poklonio je svom nećaku Jamesu Cumingu (Džejms Kamin) koji je živeo u njegovoj porodici. James je imao samo 12 godina, tako da je fabrikom upravljao njegov ročak, takođe James. Kada je James konačno preuzeo upravljanje, Alexander je izašao iz posla. Umro je 1813. godine. Jamesovo upravljanje nije bilo uspešno i 1827. godine objavljen je bankrot, a fabrika je stavljena na prodaju.
1828. godine otkupili su je James Shaw (Džejms Šo), trgovac drvetom, i njegov zet James Jamieson (Džejms Džejmison), koji se već bavio keramičarstvom i preuzeo je upraljanje poslom. Jamieson je umro sledeće godine, ostavljajući svog trogodišnjeg sina Jamesa da nasledi posao. U njegovo ime, kompanijom su upravljali njego deda, ujak i majka. Kompanija se brzo širila, i za deset godina, od 1841. do 1851. godine broj zaposlenih se utrostručio na preko stotinu. Međutim, kada je mladi James preuzeo posao nije bio u mogućnosti da ga refinansira, ali se posao nekako nastavio sve dok James nije umro 1854. godine, samo mesec dana pre svog 28. rođendana.
1855. godine kompaniju je otkupio John Marshall (Džon Mršal), lokalni trgovac kukuruzom, oženjen sestrom Jamesa Jamiesona, Janet (Džanet). Kompanija je preimenovana u “John Marshall & Co.” Marshall je reorganizovao fabriku, izgrađene su dodatne peći, a radna snaga se povećala na skoro 150 ljudi. Vodio je istinsku brigu za svoje radnike, otvorena je fabrička biblioteka i čitaonica, osnovana su bolesnička i pogrebna društva. Održavani su koncerti, sportska takmičenja zajedničke proslave I ekskurzije.
U februaru 1864. godine sasvim slučajno je sprečena katastrofa, kada je izbio požar koji bi bio kasno otkriven da se jedan radnik nije vratio po zaboravljenu stvar. 1867. godine Marshall je uzeo za partnera svog zeta Williama McNaya (Vilijem MekNej), koji je do tada bio putujući prodavac za firmu. Posao je još više napredovao i došlo je do velikog povećanja izvoza.
Oko 1877. godine zdravlje oba partnera se pogoršalo. Marshall je umro 1879. godine a McNay sledeće godine. Njegov brat Charles Wason McNay (Čarls Vejson MekNej) prezeo je uravljanje kompanijom, sve dok nije došlo do sukoba sa Marshallovim poverenicima i Charles odlučio da otvori sopstveni posao, ostavljajuči Johnu Marshallu mlađem da preuzme kontrolu. 1890. godine požar koji nije otkriven na vreme načinio je ogromnu štetu. 1891. godine menadžer John je doveo mlađeg brata, Jamesa Marshalla, za menadžera. Iste godine kompanija je stavlje na naprodaju, ali ona nije uspela i braća su nastavila da vode posao. Finansijske poteškoće i urušavanje poda magacina koje je izazvalo veliku štetu doveli su do toga da se braća 1898. godine ipak odluče za dobrovoljnu likvidaciju. Rasprodaja imovine obavljena je 1899. godine.