Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Detaljno stanje Dobro
• Godina 1911 - 1920.

KRALJ PETAR I KARAĐORĐEVIĆ OSLOBODILAC
Uz veliko poštovanje prema svim zemljama i narodima na našoj planeti, kao i u odnosu na državna i društvena uređenja istih, moramo da naglasimo da su tradicija institucije ustavne i parlamentarne monarhije u istorijskim razvojima, posebno evropskih država i njihovih naciona, stvorile snažne duhovno-vrednosne preduslove za veliki civilizacijski uspon datih političkih zajednica i populacija koje u njima žive, bez obzira da li su iste do danas očuvale monarhijski oblik vladavine ili su se u međuvremenu preobrazile u republike, poput Srbije. Još upečatljiviju težinu u navedenim istorijskim procesima i stanjima imaju ona društva koja su u specifičnoj, autohtonoj, često revolucionarnoj borbi, samostalno obezbedila nacionalnu slobodu i prosperitet svom narodu, pri čemu su dati opštedruštveni napori preduzimani na osnovu zalaganja i uticajem predvodničke uloge pojedinaca i porodica iz redova sopstvene zajednice. U eposi Srpske revolucije, kada je do kraja generisan srpski nacionalni identitet i to u decenijama obnove njegove državnosti, dinastija Karađorđević predstavljala je neizbežan duhovni, kulturološki i politički segment pomenutog pregnuća kolektiviteta u celini. „Ponikla“ iz naroda, dinastija je „iznedrila“ nekoliko istorijskih ličnosti neprevaziđenog ugleda i značaja, čime je zanavek sebi obezbedila pomenuti status „autohtonog“ nacionalnog simbola slobode i napretka kolektiviteta, kao i činioca preko potrebne sabornosti u srpskom etnosu. Počev od besmrtnog dela i stradanja vožda Karađorđa, rodonačelnika dinastije, pa sve do pregnuća i stradanja njegovog potomka, zapravo čukununuka, Petra II Karađorđevića, delatnosti pripadnika ove porodice predstavljali su glavni, iako ne i jedini zalog velike naklonosti srpskog naroda prema „senima njihovih duša“. Zbog toga nije potrebno da ostanemo začuđeni pred faktom da su veliki pesnici, poput NJegoša, „kovali stihove“ u čast otelotvorenja voždovog svetosavskog zaveta ili da je pisac „Sirana Deberžeraka“, Edmond Rostan bio tvorac pesme „Kralj-Petrova četiri vola“, nastale zbog nadahnuća tada već vremešnog pesnika pred prizorima hrabrosti, slavom ovenčanog srpskog kralja u Velikom ratu. Nema sumnje, Karađorđe je bio „otac“ moderne Srbije, ali je njegov unuk, kralj Petar I Karađorđević u istoriji srpskog etnosa zaslužno ostao upamćen pod nadimkom „čika Pera“, jer tu čast i naklonost naciona, u kojoj jednog vladara isti identifikuje kao „omiljenog“ člana svoje porodice, mogu da osete jedino ljudi čije delo predstavlja fundament opstanka tog istog naciona. Sa druge strane, pomenuti nadimci kralja Petra Oslobodioca jasno ukazuju na povesnu okolnost da je sopstvenu slobodu i državu srpski narod izvojevao potpuno samostalno, zbog čega je i došao u priliku da iz svog „životvornog tkiva“ stvori sopstvenu narodnu dinastiju. Uz dužno i istinsko poštovanje prema svim narodima na Balkanu, ta privilegija nije baš svojstvena drugim nacionima na evropskom Jugoistoku i što je još važnije, pravo i istorijsku okolnost da Srbi i danas „imaju“ svoju dinastiju, upravo je obezbedilo delo kralja Petra Oslobodioca, čiji period vladavine i moderna istoriografija „kruniše“ epitetskim terminima, poput „zlatnog doba Srbije“.

Pod zapovedništvom kralja Petra, kao vrhovnog komandanta srpske vojske, izvedeni su pobednički oslobodilački ratovi iz 1912. i 1913. godine, kada je došlo do oslobođenja Stare i Južne Srbije, čime je država udvostručila svoju teritoriju. Upravo tada, kralj Petar dobio je nadimak „Oslobodilac“ ili „Osvetnik Kosova“. Nekoliko dana pre Sarajevskog atentata 1914. godine, tačnije 24. juna, kralj Petar prepustio je kraljevsku vlast prestolonasledniku Aleksandru, čime je budući jugoslovenski kralj Ujedinitelj postao regent Kraljevine Srbije. Zvanično objašnjenje (koje svakako nije bilo bez osnova) razloga pomenutog kraljevog postupka sadržano je u stavu da je narušeno zdravstveno stanje ostarelog vladara iziskivalo navedeni potez. Međutim, na datu kraljevu odluku svakako je uticala i unutrašnja politička situacija, koja se ogledala u neinstitucionalnom delovanju organizacije Crna ruka. Naime, nekoliko meseci pre početka Prvog svetskog rata, crnorukaši su vršili veliki pritisak na vladara Srbije da otpusti homogenu vladu Nikole Pašića, sa kojim su isti bili u teškom i permanentnom sukobu. Kralj je, čak bio i spreman da udovolji željama vođa ove lukrativne organizacije, ali su njegovu potencijalnu odluku sprečili prestolonaslednik Aleksandar i ruski poslanik Nikola Hartvig. Svojevrsna „žrtva“ tih previranja na unutrašnjoj političkoj sceni u Srbiji, bila je „sažeta“ u pomenutoj kraljevoj odluci. U prvoj godini Velikog rata, kada je situacija na frontu u toku Bitke na Drini postala kritična po pozicije i opstanak srpskih oružanih snaga i uprkos savetima vojvode Stepe Stepanovića da kralj „ni slučajno ne dolazi na front, jer vojnici njega psuju i kunu, zbog stanja u kome su se nalazili“, Petar je sa oba sina došao na front, ušao u rov i okupljenoj vojsci obratio se znamenitim govorom, koji je efektno i presudno uticao na postojanost neophodnog morala kod branilaca otadžbine. Tom prilikom kralj Petar je rekao: „Deco moja! Vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svoga Kralja, ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti! Ja sam došao među vas da je, sa onima koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo! Sad je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam. Ostali, napred!“ U 1915. godini, zajedno sa narodom i vojskom u odstupanju, povlačio se i kralj Petar. Tada je i nastala čuvena fotografija srpskog kralja u volovskim kolima koja se u nemogućim uslovima kreću na neizvestan put izbeglištva iz okupirane otadžbine. Savete da, ukoliko ne iz nekih drugih razloga, a onda zbog narušenog zdravlja (Petar se već tada kretao uz pomoć dve štake), kralj bude evakuisan pre vojske i naroda, sam vladar je sa rezignacijom odbio, te je „Albansku golgotu“ prošao zajedno sa svojim sunarodnicima i podanicima. Kada mu je kretanje u volovskim kolima bilo onemogućeno, sami vojnici nosili su ga na svojim leđima. U potonjim ratnim godinama vreme je provodio, prvobitno na lečenju u inostranstvu, a zatim u jednoj samotničkoj atmosferi na Solunskom frontu. Sada već sed, teško bolestan, sa dugom bradom, koju nije uklanjao u znak žalosti prema poraženoj otadžbini, kralj je razmišljao i o Makreni Spasojević, ženi iz sela Slovac, iz Valjevskog sreza, koja ga je u toku Golgote, na Vezirovom mostu u Albaniji srela, kako bi mu predala čarape koje je isplela za svog sina, jedinca, srpskog ratnika, Marinka Spasojevića, pripadnika Užičke vojske. Kada je počelo povlačenje srpske vojske i egzodus naroda iz okupirane Srbije, majka Makrena, krenula je na put u nameri da pronađe sina, kako bi mu predala ispletene vunene čarape. Međutim, nije mogla da ga pronađe, pa je prilikom susreta na Vezirovom mostu zamolila srpskog kralja da umesto nje izvrši isporuku čarapa namenjenih Marinku, kada isti bude pronađen. Stari kralj obećao je da će ispuniti želju Makrene Spasojević, ali nažalost u tome nije uspeo. Naime, Marinko je pronađen mrtav u ledom i snegom okovanim albanskim planinskim vrletima. Nakon povratka u otadžbinu, sada kao kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno kao vladar prve zajedničke države Južnih Slovena, među važnim aktivnostima koje je preduzeo, monarh je naredio saradnicima da pronađu Makrenu Spasojević, kako bi mogao da joj vrati čarape namenjene njenom tragično postradalom sinu. Kraljevi saradnici, zaista su i posetili selo Slovac, ali Makrena je već bila mrtva. Tada se dogodilo nešto što nije zabeleženo nikada u istoriji bilo koje civilizacije na svetu. Jedan vladar podigao je spomenik svojim podanicima. Bio je to kralj Petar koji je na Makreninom grobu podigao spomenik ovoj plemenitoj ženi i njenom sinu, a na spomeniku je ostavljen zapis da isti podiže Petar Karađorđević. Navedeni spomenik uništile su komunističke vlasti posle Drugog svetskog rata, kako bi i na taj način doprineli preduzetim naporima da ime Petra i njegove dinastije zauvek nestane iz svesti srpskog etnosa. Tek 2006. godine, zalaganjem dobrotvora iz Južnoafričke republike, Nićifora Aničića, spomenik je restauriran sa identičnim natpisom iz 1919. godine. Poslednje godine života kralj Petar proveo je u Beogradu, ne u dvoru koji je bio razoren u Prvom svetskom ratu, već u iznajmljenoj kući u beogradskom naselju Senjak (danas se tu nalazi Kulturni centar „Kuća Kralja Petra I“), gde je i umro 16. avgusta 1921. godine. Postoje tvrdnje da je na samrtnoj postelji, kralj tražio da mu donesu čarape Marinka Spasojevića.