Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Detaljno stanje Dobro
• Godina Do 1900.

cosak ostecen - dole levo
uniforma ordenje orden

Milan I Obrenović (Marašešti, 10/22. avgust 1854 — Beč, 29. januar/11. februar 1901), pre krunisanja za kralja Milan Obrenović IV, bio je knez Srbije (1868—1882), prvi novovekovni kralj Srbije (1882—1889) i komandant aktivne vojske Srbije (1897—1900).

Budući srpski kralj je bio drugo dete i sin Miloša Obrenovića, sina Jevrema Obrenovića (rođenog brata kneza Miloša), i Elene Marije Katardži. Milan je imao teško detinjstvo u Moldaviji, pa je njegov staratelj postao knez Mihailo Obrenović. Posle ubistva kneza Mihaila je sazvana Velika narodna skupština sa namerom da se odabere novi knez, ali je glasanje presreo ministar vojske Milivoje Petrović Blaznavac, i proglasio tada 14-godišnjeg Milana za kneza. Skupština je kasnije potvrdila zatečeno stanje, pa je Milan postao zvanično knez. Pošto je bio maloletan, umesto njega upravljalo je tročlano namesništvo u kom su glavnu ulogu imali Milivoje Blaznavac i Jovan Ristić. Vlast je preuzeo 1872. godine i tokom svoje vladavine oslanjao se na vojsku. Pod pritiskom javnosti Milan je 1876. godine objavio je rat Osmanskom carstvu. Nespremna srpska vojska je poražena u Prvom srpsko-turskom ratu, ali je pobedila u Drugom srpsko-turskom ratu. Posle ovog rata Srbiji je na Berlinskom kongresu priznata nezavisnost, a u njen sastav su ušli niški, pirotski, toplički i vranjski okrug. Milan je bio razočaran ruskom podrškom za stvaranje sanstefanske Bugarske, pa se od tada u spoljnoj politici oslanjao na Austrougarsku, sa kojom je 1881. sklopljena Tajna konvencija. Njome je Milan stekao austrougarsku podršku za proglašenje Srbije y kraljevinu, što se desilo 1882.

Iako je Srbija dobila nezavisnost i postala kraljevina na Milana su izvršena za kratko vreme tri atentata (Terazijska bomba, Ilkin atentat i Ivanjdanski atentat), čija je pozadina bila posledica odvajanja Srbije i Bosne i njihovo potpadanje pod Austrougarsku, odnosno evropsku sferu uticaja. Postoji i još jedan slučaj mogućeg atentata na njega 1884. kada je jedan voz, u kome je on sa porodicom trebao da bude ali je zakasnio, iskočio iz šina u jednom naselju pored Pešte. Kralj Milan nije imao podršku u narodu, pa je od straha od narodne pobune odlučio da se od naroda pokupi sve oružje, što je bio povod za izbijanje Timočke bune u istočnoj Srbiji. Pobuna je ugušena, a za nju su okrivljeni radikali. Tronedeljni srpsko-bugarski rat koji je 1885. počeo kralj Milan Obrenović zbog pripajanja Istočne Rumelije Bugarskoj znatno je oslabio kraljev položaj u zemlji. Kralj Milan je 1888. godine doneo liberalniji ustav, poznat kao Radikalski ustav. Zatim je abdicirao i ostavio vlast sinu Aleksandru i napustio zemlju. Uprkos tome je i dalje imao primetni nezvanični uticaj na Srbiju. Konkretno je posredno smenio Lazara Dokića na mestu vaspitača svog sina, i postavio Jovana Miškovića, a organizovao je i državni udar 1893. prilikom koga se sin Aleksandar Obrenović proglasio punoletnim, i preuzeo vlast direktno u svoje ime.

U Srbiju se vratio 1897. godine kao komandant aktivne vojske Srbije, koju je potpuno reformisao i modernizovao, što će se pokazati značajnim za srpske pobede u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Na tu funkciju ga je sin imenovao 25. decembra 1897. godine.[2] Pored toga je imao bitnu ulogu u formiranju vlade Vladana Đorđevića, koji je bio poznat kao Lični režim i Oktobarski režim, i koji se održao nešto manje od tri godine. Prema različitim tumačenjima, Milan je u ovom periodu bio u najmanju ruku savladar sa sinom, a po nekima i de fakto kralj Srbije. Zauvek je otišao iz Srbije 1900. godine jer nije podržavao Aleksandrov brak sa Dragom Mašin, što mu je i obrazložio u jednom pismu koje je naposletku otišlo u javnost u celoj Evropi.

Preminuo je 29. januara/11. februara 1901. godine, u Beču, od upale pluća. Jedini je vladar iz dinastije Obrenović koji nije umro na vlasti, i jedini koji je preminuo u inostranstvu, i koji se rodio van granica Srbije. Takođe je jedini vladar iz dinastije koji je preživeo pokušaje atentata.

Slobodan Jovanović je u svojim delima koja se bave Milanom, rekao da je u kratkim crtama značaj njegove vladavine to što je uspeo da otkloni opasnost Austrije od Srbije, u trenutku kada je ona mogla biti vrlo opasna po nju, i to što je uspeo da vidi i da se izbori za krupnije državne ciljeve za razliku od parlamenta koji se više bavio lokalnim pitanjima. Kao manu je istakao to što je previše podlegao u borbi protiv parlamentarizma, i to što je proneverio prvenstvo Srbije na Balkanu nakon Srpsko-bugarskog rata, ali da ne bi bilo pravo da se zbog toga zaborave prednosti njegove vladavine, kojih je bilo i koje nisu male.

Jedna od zanimljivijih aspekata njegove vladavine je i to što je bio relativno mlad kad je bio na čelu Srbije. Službeno je postao knez sa 14 godina, dobio je prvog sina u 22 godine, postao je kralj sa 28, a abdicirao sa nepunih 35 godina.

Kada je došao na čelo Srbije kao knez, u javnosti su počele da se šire priče da mu otac nije Miloš J. Obrenović, a čak ni da se ne zove Milan, već da mu je pravo ime Emil Raznovan. Takođe se pominjalo i to da je Milanov otac neki rumunski pukovnik, ili čak rumunski knez Aleksandar Kuza, sa kim je njegova majka Marija ušla u javnu vanbračnu vezu ubrzo posle razvoda od Miloša. Jednu formulaciju ovoga je napisao i Stojan Protić u novinama Radikalne stranka Samoupravi: Priroda i neunakažena istorija znaju za tri Obrenovića vladaoca. Ali Srbija, blagodareći Blaznavcu Milivoju i pomalo Jovanu Ristiću, zna za pet.[7]

Slobodan Jovanović je u svojoj knjizi Vlada Milana Obrenovića (1. knjiga) demantovao te navode kao neosnovane, navodeći da Državni arhiv kraljevine Srbije ima podatke o vaspitanju mladog Milana u Parizu, koji su slati njegovom stricu knezu Mihailu. Jovanović takođe piše da se u Ministarstvu inostranih poslova među dokumentima Jovana Marinovića nalazi pismo iz 19. (7) avgusta 1863. koje je poslao Milanovom vaspitaču Hijetu, u kome se navodi da mu se knez Mihailo zahvaljuje što je prihvatio da vaspitava Milana, i da mu u to ime svakog meseca stiže uplata od 1.000 dinara za troškove.[8] Pored toga, 1929. je Miloš Crnjanski kao novinar Vremena u tri članka od 19. do 21. jula objavljivao pisma Miloša Jevremovog, Marije Obrenović, njene majke i kneza Miloša u kojima se novorođeni sin mlađeg Miloša i Marije oslovljava isključivo kao Milan, a ne Emil, a Marijina majka je Milanu u pismu od 1872. pisala da se ona besprekorno ponašala dok je bila udata za Miloša. Pored toga, Milan je ličio na Miloša, pogotovo u zrelijim godinama.